Priča za ljepši dan

MOJE NOVE ZLATNE CIPELE

Jednom, sada već davno-nekog marta 2012.g. hodajući gradom, dok još Sunce nije počelo bivati svakog dana u punom sjaju, osetih kako me kamenčići žuljaju pod tabanima.

Idući sa svojim teškim mislima kao vernim saputnicima, svakog dana, osetih kako kamenčići sve više žuljaju i bockaju. Dalje nisam mogla. Zastadoh kod jedne klupe, u parku kojim sam prolazila, i odlučih da sednem i pogledam šta me to tako žulja. Pogled spustih na svoje cipele. Imala sam šta i videti-crne cipele, od kvalitetne kože su se maltene raspale, a đon skoro pa pocepan potpuno.

Iznenadih se…a onda shvatih da ja te cipele nosim skoro ceo život. Odlučim da pođem kući, i shvatim na tom kamenitom putu, da su mi koraci sve teži i teži, a žuljevi sve bolniji, od mora kamenčića po kojima gazim. Ulazeći u kuću osetila sam veliki umor, ali me to nije sprečilo da odem do svog cipelarnika i otvorim ga, tražeći cipele koje ću obuti sutra. Na svoje veliko razočarenje shvatih da su mi sve cipele crne.

Ista boja, mračne i na moje čuđenje, kako koje vadim, tako shvatam da su svake u fazi raspadanja, samo na različite načine. Pitam se da li je ovo sada ona čuvena ženska konstatacija „Nemam šta da obučem, nemam ni cipele“, a cipelarnik pun, ili ja stvarno ne mogu više da idem u ovim cipelama? Obuvam jedne, druge, treće, desete i shvatam da me svake žuljaju, jer su pukle, đon raspadnut, jedne spadaju, druge stežu. Suze poleteše odjednom, kao voda sa izvora, čitava se reka napravi.

Da li zbog krvavih stopala, žuljeva ili tabana koji peku, ili zato što više u svim tim cipelama ne mogu hodati – ne znam. Bol u stomaku i suze koje se nisu mogle zaustaviti, rekoše mi da ja više ne mogu nositi te cipele. Tada sam čula glas koji šapnu „Zar je ovo život, zar život nema ništa više za ponuditi?“ Nastupila je još jedna u nizu, teška, bolna i dugačka noć. Novi dan je doneo i nove misli, po prvi put posle mnogo godina. Sve je izgledalo nekako drugačije, čak je i Sunce sijalo tog jutra, kada sam donela najvažniju odluku u svom životu.

Donela sam odluku da ne želim više ni da hodam, ni da nosim one crne, raspadnute cipele, i da je vreme da obujem neke nove. Znala sam šta više ne želim, ali nisam znala šta tačno želim. I nisam znala kako da nabavim i dođem do novih cipela, kada imam samo ciću u dzepu, koja zvecka. Kako treba da izgledaju te cipele, da li ravne ili sa manjom petom, ili sa visokom štiklom, da li sportske ili elegantne, koje boje treba da budu, od kog materijala… Pojma nisam imala, samo sam znala da je došlo vreme da obujem druge CIPELE.

Od tada, sva moja pažnja bila je usmerena na traženju tih novih, udobnih, mekanih i lepih cipela. Ubrzo posle toga, sasvim slučajno (sada znam da slučajnosti ne postoje), u ruke mi dospe jedna neobična knjiga, i to baš o CIPELAMA. Knjigu sam „progutala“ za 5-6 sati, i posle te knjige, znala sam da više nikada ništa neće biti isto. Moj svet se otvorio, misli su krenule u novom pravcu, a srce je vapilo za jedan par novih CIPELA.

U aprilu mesecu iste godine, opet „kao slučajno“, nađoh se na nagovor svoje poznanice, ni manje ni više, nego na modnoj reviji novih modela CIPELA. Možete misliti mog iznenadjenja i radosti, kada sam shvatila i videla kakvi sve modeli postoje. Bila sam po prvi put, posle više od 30 godina, kao pravo malo dete. Radost i sreća su obuzele celo moje biće tada. Rodila se vera i nada da ću ipak posle svojih 38 godina, moći da nosim jedne lepe, udobne i potpuno nove cipele, koje više neće žuljati i stvarati toliki bol. Nisam znala kako ću u nemogućim okolnostima, sa sićom u džepu, uz nedostatak slobodnog vremena, i ubrzanom i bolnom životu supruge i majke, doći do tih CIPELA.

Znala sam samo da hocu te cipele, koje sam već odabrala, da ih želim po svaku cenu. Počela sam da „stvaram“ sama sve uslove (u stvarno nemogućim okolnostima), da „pravim novac“ i izmišljam ga, da krojim vreme koje ne postoji i da smišljam sitne laži, samo da dodjem do njih. Samo da obujem te udobne, svoje cipele, nove, i da uzdignute glave, sa srećom u duši i ljubavlju u srcu, krenem konačno putem svog života.

Da koračam bez bola po tabanima i krvavim žuljevima, i da sve stare raspadnute cipele, zamenim novim, toplim, udobnim i lepim. Ubrzo posle tih sitnih, dobronamernim laži, ja dođoh do cipela kakve sam oduvek želela. Bile su to cipele ciklama boje, na malu petu, od predivne mekane kože, sa jednom roze mašnicom sa strane. Onaj osećaj kada sam ih prvi put obula i zakoračila u njima, promenio je moj život i moj svet, u potpunosti. Od toga dana, znala sam da više ništa neće biti isto, i da više nikada neću nositi cipele u kojima me svaki kamen žulja. I koje se raspadaju! Hodajući sa osmehom na licu, u svojim novim ciklama cipelama, tražila sam još drugačije i nove, udobnijie i lepše modele. Na tom petogodišnjem putovanju, u raznim novim i različitim cipelama, bilo je i onih koje su bile neudobne, pomalo su i žuljale, a neke mi se nisu specijalno ni dopadale.

Mada je većina bila predivna, mekana i udobna. Bilo je tu i raznih dizajnera cipela, od kojih sam svakoga dana učila po nešto novo, i otkrivala jedan novi svet. Većina dizajnera je bila sjajna. Počela sam drugačije hodati, nekada sam i trčala, pa se dešavalo često i da padnem. Ustanem, obrišem svoje cipele… i nastavim srećna, radosna, putem novog života, jer sam znala da je ispred mene puno novih puteva, raskrsnica, otvorenih cesti, semafora i krivudavih putića. I danas stojim na jednoj velikoj raskrsnici, u predivnim ZLATNIM CIPELAMA, sa šarenim leptirom na kaišu. Sutra ču već odlučiti, da li da idem levo ili desno. Težim lakoći, osećam mir u duši, jer znam da će me moje ZLATNE CIPELICE odvesti u najbojem pravcu za mene, i za moje najveće dobro.

Zahvalna sam za sve cipele u kojima sam hodala, zahvalna sam za sve cipele koje sada imam i zahvalna sam dizajnerima koji su kreirali sve te modele! Kakve su Vaše cipele? Da li Vas žuljaju? Da li je vreme da ih menjate ili ne? Možda su Vam i savršeno udobne? A možda i nisu?

L & B Coach BK

Ostavi komentar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

To Top