Usudite se želiti

Znate li šta stvarno želite od života i kuda stremite? Usudite li se sebi to priznati? Ili ste svoje želje potisnuli i radite ono što “se treba”?

U terapijskim seansama susrećem ljude koji nemaju odgovor na pitanje “Šta stvarno želite?”. Znaju reći što ne žele, što su nekad želeli ili što drugi od njih očekuju. Ali se ne usude izreći ni samima sebi što sve žele sada i što bi time zapravo dobili. 

Gubitak kontakta sa sopstvenim željama dovodi do osjećaja praznine i nezadovoljstva. Ako ne znamo šta želimo – ne možemo birati ni voditi svoj život ka tome. Ne znajući šta želimo prepuštamo drugima odgovornost da za nas odluče, jer se to bojimo sami.

Potiskivanje i udaljavanje od želja dešava se zbog mnogih procesa.

Ako su naše želje i potrebe tokom života bile neuvažene – usvajamo lekciju da nisu važne i da na njih nemamo pravo. Možda je to bilo praćeno poukom da je sebično misliti na sebe i da treba druge staviti na prvo mjesto, zbog čega osjećamo krivicu ako nešto poželimo. Pa radimo ono što se od nas očekuje i tuđe želje brkamo za vlastite.

Kad su naše želje bile drugačije od okoline učimo da su neprihvatljive i nešto čega se treba sramiti. Možda smo naišli na podsmjeh “O čemu ti fantaziraš?” pa poverujemo da je “ludo” sanjati i da se “želje ostvaruju drugima, ne nama.” Takva uverenja postavljaju naš stakleni plafon – ono što mislimo i verujemo da možemo postići.

Moguće su želje bile nekritički poticane i naduvane uvjerimo se da moramo ostvariti nešto veliko da bi vrijedilo. Presjajne želje često radije ostavljamo u fantaziji jer verujemo da njihovo ostvarivanje nikad neće biti tako dobro iu startu odustajemo. Bez pokušaja stavljanje želja na test realiteta ne učimo o svojim snagama i ranjivostima niti razvijamo vještine potrebne za ostvarenje snova.

Dok smo rastrzani između jakih želja u konačnici stojimo na mjestu. To nas štiti odgovornosti izbora i rizika neuspeha.

Ako smo pokušavali prije, pa nije išlo, odlučimo da je bezbolnije ne želeti. Sigurnije je držati se u svojoj zoni prijatnosti nego se izložiti riziku.

Udaljavanjem od svojih želja štitimo se od neuspeha, razočaranja i narušavanja slike sebe. No u konačnici njihovo poricanje vodi do gomilanja frustracije, što povećava šansu za razvoj destruktivnih impulsa. Bez kontakta sa svojim željama ne možemo biti ono što jesmo i gubimo vitalnu srž.

Želje se katkad demonizuju kao izvor patnje i nešto što treba nadrasti. No, treba želju odvojiti od “neurotične vezanosti” za želju. Kad imamo zdrav odnos prema sopstvenim željama one su naš pokretač i daju osjećaj smisla našem životu. Kad smo ih svesni bez krivice i “lepljenja” one nam pokazuju nešto posebno o nama što pomaže da prigrlimo svoj život. Tada se i jasnije možemo odvojiti od nekih (auto) destruktivnih impulsa i prepoznati zdravu želju koja se krije u njima.

Priznati sebi želje traži hrabrost i suočavanje sa dubokim strahovima od neuspeha, odbacivanja ili nemogućnosti njihovog ostvarenja. Istražujući šta je želja, čija je, koje su naše unutrašnje prepreke njenom ostvarenju – pročišćavamo je nezdravih suvišaka i možemo svesno odabrati. Tada odlučujemo što smo spremni preduzeti da to ostvarimo i dopustimo da nas želja povuče van granica nas samih u rast.

Izvor: centar zdravlja